(Odlomci)
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo. Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, vec su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!
Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.
Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuduje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
* * *
Televizija nas stavlja na Tantalove muke, čini nas zavisnim.
Mislim da dejstvo televizije, nešto između magičnog i zlokobnog, dolazi od prekomerne količine svetlosti koja nas privlači svojom snagom. Ne mogu da se ne setim da ona tako deluje i na insekte, pa čak i na krupnije životinje.
A tada, ne samo da nam teško polazi za rukom da se od nje otrgnemo, nego gubimo sposobnost da gledamo i vidimo svakodnevne stvari.
Neku ulicu sa ogromnim stablima, bezazlene oči neke starice, oblake u smiraj dana.
Cvetanje aromatične mire usred zime ne privlači pažnju onih koji u Buenos Ajresu ne umeju da uživaju u cvetovima hakaranda. Često sam bivao iznenađen činjenicom da se ljudi ponekad više dive prirodnim lepotama na filmu nego u stvarnom životu.
Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam neće dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor.
Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim.
U brojnim intervijuima sam, modifikujući Marsove reči, ironično kazao da je " televizija opijum za narod".
Ja to stvarno mislim, jer čovek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi ništa od onoga što traži,i ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i učini nešto valjano.
Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitramo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili popričamo sa ukucanima.
Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža na koju se navikavamo kao "u nedostatku nečeg boljeg". Monotono sedenje pred televizorom anestezira čula, umrtvljuje um, škodi duši.
***
Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu.
***
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak nase sudbine.
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznašajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za nas život, nekom snašnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će biti, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
...
Koliko sam puta posavetovao one koji mi se obraćaju, obuzete teskobom i klonule duhom, da se posvete umetnosti i prepuste se onim nevidljivim silama koje deluju u nama. Svako dete je umetnik koji peva, igra, slika, pripoveda priče i gradi kule. Veliki umetnici su osobe koje su uspeli da u dnu svoje duše sačuvaju onu svetu čednost detinjstva, kao i ljudi koje nazivamo primitivnim, a koji zbog toga izazivaju podsmeh budala. U različitom stepenu, stvaralačka sposobnost pripada svakom čoveku, nije neophodno da to bude superiorna ili ekskluzivna aktivnost. Kako nam to dobro pokazuju drevni narodi čiji su se pripadnici bez razlike, uprkos nevoljama ili nesrećama, okupljali da bi zajedno igrali i pevali!
Umetnost je dar koji leči dušu od neuspeha i nedaća. Uliva nam snagu da ostvarimo utopiju kojoj smo predodređeni.
